Poražavajuće su brojke da u svetu oko 2000 ljudi dnevno realizuje suicid. Srbija spada u red zemalja sa srednjim rizikom samoubistava i među zemljama evropskog regiona zauzima 13.mesto.
Sam čin suicida može se tumačiti na više načina. To može biti bes ili agresija okrenuta prema nekome prema kome se agresija ne može ispoljiti, pa se okreće ka sebi-autoagresija. Sa druge strane, to može biti apel i poslednji vapaj za pomoć okolini u nadi da će osobu neko čuti, primetiti i pružiti joj pomoć. Osobe koje se odlučuju na ovaj korak veruju da će na taj način rešiti svoje probleme i pobeći iz nepodnošljive situacije u kojoj se nalaze.
Mnogo je mitova o samoubistvu. Nije tačno da će priča o suicidu podstaći nekoga da se ubije. O ovoj temi je jako važno govoriti, posebno u današnje vreme kada smo svedoci sve češćeg vršnjačkog nasilja u najranijem uzrastu, velikom uticaju vršnjaka, ali i medija na mlade i društvo u celini. Dosta ljudi veruje da se samoubistvo dešava bez najave. Ovo nije tačno. Vrlo verovatno da najava neće biti jasna i direktna, ali ljudi koji se odlučuju na ovaj korak mogu davati određene signale koji mogu ukazati na to da će izvršiti samoubistvo. Oni planiraju do detalja kako će to učiniti, gde, prikupljaju različite lekove i/ili alkohol, žale se na uslove života i rada, traže pomoć, ali je istovremeno i odbijaju. Treba biti oprezan, posebno kada se osoba oporavlja od pokušaja samoubistva, jer rizik tada nije prošao.
Istraživanja i iskustva iz kliničke prakse pokazuju da raniji pokušaji samoubistva uvećavaju rizik 5-6 puta od ponovnog pokušaja suicida. Najviši rizik od ponovnog pokušaja suicida jeste u periodu od 3 meseca od prethodnog pokušaja.
Žene 3-4 puta češće pokušavaju suicid, dok muškarci 2-3 češće realizuju suicid.
Socijalni faktori koji mogu dovesti do suicidalnih misli, pokušaja ili realizovanja suicida su razvod, usamljenost, bivanje u braku bez dece, kao i postojanje samoubistva u porodičnoj istoriji. Uz to, suicidu su podložni i ljudi koji se dosta sele iz jednog mesta u drugo, koji su napustili školovanje iz različitih razloga, nezaposleni i oni koji trpe bilo koji vid nasilja.
Depresija, shizofrenija, kao i bolesti zavisnosti mogu doprineti da se osoba odluči na suicid.
Suština je da pojedinac ne može bez okruženja, a ni okruženje ne može bez pojedinca. Jako je važno oko sebe imati izgrađen sistem podrške, bilo da su to članovi porodice, partneri, prijatelji, kolege, neko sa kim mogu otvoreno razgovarati o problemima sa kojima se suočavaju. Ukolioo niko ih okruženja ne može biti sistem podrške, tu su psihološko savetovanje i psihoterapija, za rad na sebi, jačanje samopouzdanja i pozitivne slike o sebi, prihvatanja sebe i svoje autentičnosti.
Ukoliko dođe do pokušaja samoubistva, osobi treba pružiti podršku tokom lečenja i tretmana, a ne osuđivati i napustiti. Ljudi koji se bore sa nekom od psihičkih teškoća su često stigmatizovani, pa se odlučuju da svoje bitke vode sami i ne traže pomoć.
Ohrabruje činjenica da se u poslednje vreme više pažnje pridaje problemu suicida i prevenciji. U školama se s vremena na vreme sprovode preventivni programi i akcije, u vidu radionica na ovu temu. Trebalo bi se sistemski izboriti da ovo bude redovna praksa u okviru škola. O ovoj temi bi trebalo glasno i često govoriti, počevši od osnovne škole, te predočiti deci sa čim se možda njihovi vršnjaci suočavaju i ohrabriti ih da rešenje postoji. Preventivni programi i grupe podrške mogu biti od velikog značaja.
Postavlja se pitanje kome se obratiti ako primetimo u našoj okolini da neko ima suicidalne misli ili ako se i sami nalazimo u toj situaciji. U nastavku slede SOS telefoni i linije:
Nacionalna SOS linija za prevenciju suicida 0800 309 309
SOS telefon za psihološku pomoć klinike „Dr Laza Lazarević“ 011/77 77 000
Linija centra „Srce“ 0800 300 303
Pokret za borbu protiv depresije 0800 002 002
Potražite pomoć, suicid nije rešenje!
Nazad na blog