Psihičko nasilje podrazumeva omalovažavanje deteta, podsmevanje, kritikovanje, vređanje, onemogućavanje razvoja privrženosti s drugim osobama, podređivanje detetovih potreba potrebama odraslih i drugo. Važno je naglasiti da se pažnja obraća na odnos prema detetu, a ne samo na pojedinačne slučajeve ili seriju slučajeva.
Fizičko nasilje podrazumeva primenu fizičke sile na drugu osobu, putem udaranja, grebanja, šutiranja, čupanja za kosu, guranja, pritiskanja, davljenja, nanošenja posekotina, telesnog kažnjavanja… Pod fizičkim nasiljem se podrazumeva i izlaganje deteta opasnim postupcima koji predstavljaju ozbiljan rizik po detetovo zdravlje, bezbednost ili dobrobit, čak iako ovi postupci još uvek nisu doveli do povrede deteta.
Vršnjačko nasilje postaje sve više izraženo od najranijeg uzrasta, te imamo slučajeve da deca primete koji pojedinac je slabiji i osetljiviji i on automatski postaje žrtva, koja trpi psihičko i fizičko nasilje. Deca školskog uzrasta koriste se i verbalnim nasiljem, pa kroz uvrede i ružne reči nanose štetu svojim vršnjacima. Postoji veliki rizik od udruživanja više pojedinaca koji onda zajedno maltretiraju obično usamljenog vršnjaka, koji ne može da se odbrani.
Izloženost nasilju, bilo kraći ili duži vremenski period, ostavlja višestruke trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje dece, kao i na njihov rast i razvoj. Nasilje tokom perioda detinjstva može uticati na razvoj mozga i oštetiti i druge delove nervnog i endokrinog sistema. Takođe može negativno uticati i na razvoj kognitivnih sposobnosti dece i rezultirati obrazovnim i drugim nedostacima.
Zabrinjavajuć podatak jeste da su deca svedoci 90% nasilja u porodici. Posledično, što je veća učestalost sukoba u porodici, to se češće javljaju posledice u vidu problema ponašanja kod dece.
Ono što se često javlja usled trpljenja nasilja jeste posttraumatski stresni poremećaj, kao i poremećaji u ponašanju kao što su zloupotreba alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci, izostajanje iz škole i maloletnička delikvencija. Posttraumatski stresni poremećaj podrazumeva ponovno proživljavanje traume, u vidu traumatskih sećanja u budnom stanju ili u snu. Sećanja mogu biti toliko jaka da dete ima utisak da se traumatski događaj zaista ponovo dešava. Pored toga, deca izbegavaju mesta gde se nasilje dogodilo i činjenice koje su povezane sa traumatskim iskustvom.
Postavlja se pitanje da li deca koja su pretrpela nasilje kasnije i sama postaju nasilnici, međutim nalazi istraživanja ne pružaju jasan odgovor. Jedna od posledica nasilja tokom detinjstva može biti transgeneracijsko nasilje. Ukoliko dete u porodici može da vidi člana porodice koji je nasilan, taj obrazac ponašanja može usvojiti kao nešto što je prihvatljivo i tako se ponašati prema drugim ljudima.
Uzimajući u obzir činjenicu da se poslednjih godina pojačano prijavljuju svi oblici nasilja nad decom, to nam govori da se više radi na podizanju svesti o težini ovog društvenog problema, a i o načinima njegovog rešavanja.
Svaka škola mora imati tim koji se bavi prevencijom i suzbijanjem nasilja. Na našim prostorima to često postoji samo formalno, a reaguje se tek kada situacija eskalira pa se tada „gasi požar“. Za borbu protiv ovog problema važno je da postoji saradnja između psihologa, pedagoga, vaspitača/razrednog starešine, direktora vrtića/škole i roditelja. Kada se sistemski pristupa ovom problemu, da deca i kod kuće i u vrtiću/školi razgovaraju na temu nasilja i uče se veštinama komunikacije i rešavanja konflikata, dolazi se do zadovoljavajućih rezultata.
Preventivni programi za suzbijanje nasilja bi trebalo da obuhvataju interaktivne radionice i tribine prilagođene uzrastu dece. Cilj je da deca između ostalog nauče da kroz podsmeh, zadirkivanje ili udaranje drugih isključuju vršnjake iz društva, a sebe čine nasilnicima. O ovoj temi se nedovoljno govori tokom školovanja i upravo zbog toga i imamo veliki broj slučajeva vršnjačkog nasilja.
Ukoliko primetimo da dete ima promene u ponašanju, da se povlači u sebe, ostaje po strani dok se druga deca igraju, potrebno je proveriti da li je sve u redu. Detetu koje je žrtva nasilja treba pružiti podršku i stvoriti atmosferu poverenja, kako bismo došli do tačnih informacija šta se dogodilo ili se i dalje događa. Deca su u većini slučajeva u strahu da podele svoje iskustvo i ubeđuju sebe da su zaslužila ono što im se događa. Značajno je objasniti detetu da odlazak kod psihologa ili psihoterapeuta može da mu donese olakšanje i pomogne mu u prevazilaženju problema. Kada deca od najranijeg perioda odrastaju uz činjenicu da su psiholozi i psihoterapeuti ljudi od poverenja i pomoći, mnogo je lakše za dete da se u teškim trenucima poveri stručnjacima i otvoreno govori o problemu sa kojim se suočava.
Nazad na blog